Nije li te sram..

Ovako bacaš sve moje riječi,

gaziš sve što tebi dam..

ovako se rugaš mojoj sreći,

rušiš mi snove i nije te sram?

Odlaziš hladno i zatvaraš vrata,

ostavljaš šutnju i srušene sne..

A ja nadam se tebi,

kao da vrijedi čekati te..

Gledaš me tim svojim plavim očima,

koje ne vide ništa dalje od samog sebe.

Što to ima u svim tim noćima,

da zbog njih samo ja gazim sebe?

Ovako se igraš s mojim životom,

kao da nešto ovaj put shvaćaš.

Pokrij to lice sad sa sramotom,

i mene je već sram što ponovo se vračaš..

Mene kriviš za svoje greške,

ovo je valjda tvoje hvala..

Ni rijeći nisu toliko teške,

koliko sve što sam uzalud za tebe dala..

Ovako mi godine uzmeš u trenu,

mene pitaš što o ljubavi znam?

Ovako zamijeniš moju sreću za onu njenu,

i opet se vračaš, i vračaš..

zar te više nije sram??