"Opet me dočekalo hladno jutro.
Opet u meni bol.
Budim se...glava teška...oči gore.
Da, da, plakala sam u snu.
Ustajem, gledam u ona četiri bijela zida.
I njima fali moj osmjeh, i oni mole za malo sreće na mom licu.
Ustajem iz kreveta, ali padam nazad.
Snaga me izdala, pokleknula sam, pala!
Suza u oku se pojavila.
Ne, rekla sam plakati neću!
Brišem suzu i ponovo ustajem.
Gledam kroz prozor i vidim snijeg.
Sve djeluje tako savršeno, čisto, nježno.
U svemu tome tražim sebe.
Gdje sam to nestala?
Gdje se izgubio onaj sjaj?
Gdje je nestala ona ikona?
Suza kliznu niz lice.
Okrećem se, pravim par koraka, zaustavljam misli, vrijeme, sate i kroz promukao glas govorim 'ZAŠTO???'.
Koljena me izdaju, padam...klečim...preklinjem...vrištim...trgam.
Nikoga nema, sama sam.
Boli me jako i ne znam koliko ću moći ovako.
Previše je traga u meni da bi sad to sve tek tako nestalo.
Previše je želje, mašte, volje.
Čemu sve ovo?
Zar treba biti ovako; zar treba boljeti; zar treba patiti?
Sto pitanja, a ni na jedno nema odgovora.
Svejedno mi je, navikla sam na to!
Podižem se na noge, gledam u ogledalo i vidim odraz svog lica...slomljenog...tijela smorenog.
Zar ovoliko loše izgledam?
Odlazim u kupatilo, obavljam sve jutarnje dužnosti; vraćam se natrag u sobu.
Uzimam cigaru i palim je.
Pomislih, tih 10-tak minuta zaboravi ću tu bol.
Gledam kako cigara gori, kako se dim izvija i nestaje.
Zar i ja ne bi mogla ovako?
Uvlačim posljednji dim, gasim cigaru, ustajem, odlazim.."